Još bolje u šumu, ne mora civilizacija.
Mogu i kod dr u Dom zdravlja (ako želi da me primi), ne mora privatni luksuz.
Ali, MORA
Dunav u koji se ne sere i ne bacaju riblje glave, iznutrice, kiseli kupus od zime, stare cipele, kore od banane, najlon kese sa starim lebom. U čiji pesak se ne zakopava ambalaža od smokija i čipsa, zasrane dečije pelene, a flaše popijenog piva razbacuju ko da su list koji nas sutra neće dočekati na plaži.
MORA, kultura življenja i svest da udišeš vazduh što ti napravilo drvo kom si slomio granu, jer ne znaš šta bi od sebe.
MORA svest o tome da dvorac koji šaraš auto lakom nije tvoj otac sazidao, baš kao ni kandalaber koji lomiš, klupa koju odvaljuješ, fontana u koju pišaš.
MORA zakon koji će ti glupu glavu srediti, kad je već sam u red dovesti ne umeš.
MORA vera da doktor radi za mene i moje dete, muža, oca, majku, babu, dedu, komšije najbolje što ume, bez obzira gde sedi, državno ili privatno. MORA poverenje koje donosi potreban mir kada si bolestan.
MORA drugačiji tretman MAJKI. Jer nema većeg heroja od majki koje bdiju nad svojim detetom. MORA krevet za njih.
Mora razumevanje i odnos koji ni na koji način majku neće staviti u rang kera. Mora vazna sa cvetom koju će neko doneti kraj te jebene i jedino dozvoljene flaše sa vodom.
MORA redovna plata, ako ti redovno radim.
MORA poštovanje zakona za mene i tebe isto.
MORA školstvo koje deci ne melje mozak formom, već ga uči kroz igru suštini.
Da ne nabrajam dalje, umara me.
U ovoj zemlji od ujutru do uveče ljudi pričaju o usranom sistemu, postojanju – ne postojanju korone i šta su oni otkrili o tome, o pogrešnim dijagnozama, o prerano umrlim ljudima, o politici, pretnjama, malim platama, vakcinama i ko želi da nas zbriše sa lica zemlje, zdravstvu, Parovima, lopovima.
Dalje,
tumače tuđe brakove, muževe, odgoj dece, poslove…
osuđuju, prognoziraju, pljuju, karikiraju,
podsmevaju se, sabotiraju, podmeću noge
i, sve to rade dok recimo bacaju koru u Dunav, dok im dete ostavlja kesu od kokica kraj drveta ili lomi mladicu, dok im muž potkrada firmu i sinu kupuje diplomu da ga uvali dok su njegovi na vlasti.
Sve dok bude bilo ljudi sa ovakvom (ne) svesti ovde neće biti bolje.
I zato ne mislim da sam dezerter ili kukavica ako pokušam da odem preko, već samo ne želim da budem mama nekim ljudima,
ni vaspitač,
ni sveštenik,
ni komunalna policija,
ni Bog otac.
Ne želim da mi život protekne u opominanju čiča od 65 da ne pišaju kraj drveta,
u podsećanju doktorskoj etici doktora,
u skupljanju smeća koje nisam ja bacila,
u priči klincima, čije mame sa strane čačkaju nos, da nije ok da lome drvo,
u utišavanju komšija koji u 5 izjutra seku motorkom drvo koje nije njihovo ili mešaju malter,
u takmičenju sa neškolovanim kadrom ko će dobiti unapred sređen posao,
u “razumevanju” da sistem jebi ga tako funkcioniše,
u strahu da ću ponovo možda nekad morati na stolicu u Dečiju, jer tamo bih lajala a hoću detetu da se smejem
u LAGANJU SEBE da je ovde ok i da će biti bolje,
jer znate šta, političari možda jesu govna kradljiva, ali neke promene (najveće) počinju od tebe koji kraduckaš firmu za koju radiš, koji švrljaš dvorac auto lakom, pereš prikolicu krompira u Dunavu, pališ lišće u bašti, bacaš smeće kroz prozor, urlaš u kafiću, potplaćuješ vaspitačicu u vrtiću, nameštaš otkaz koleginici, ulaziš u mutne tokove da bi sebi “obezbedio” boljitak, kupuješ detetu diplomu, jer što bi učio, oralno zadovoljavaš direktora, pa ga navikneš da svaka posle tebe treba isto tako, uvaljuješ se klincima na matursku ekskurziju, jer si momak razredne, falsifikuješ potpise, ostavljaš zasran javni wc, jer nije tvoj, neko će oribati, nek riba zato je plaćen, siliš se nad svim što nije tvoje, što nisi ti sagradio i stvorio..
Proći će na hiljade godina dok se ovde promeni ova svest, a ja ih imam još možda 38 ili 48, svejedno, i zaista planiram da ih proživim bilo gde, gde me ovakva nesvest neće sputavati i ždrati i gde ću možda moći da pričam o vlažnosti vazduha, recimo.
The post Kešanski: Umorna sam da nekim ljudima budem vaspitač, mama, komunalna policija appeared first on Lola.