Jer možda će, ko zna, stići poruka od njega. Neka reč ili možda dve, tri. Pa da vrištim zaljubljena od sreće, jer gledaću prvi put u njegove reči na ekranu mog telefona.
Možda još bolje u vreme kada sam njegove reči mogla da čujem samo ako se desi da se nađemo na istom mestu u istom vreme. A gde će on biti i u koje vreme, to sam mogla samo da nagađam. Ili da se, kao što sam radila, šetam pored tog istog košarkaškog terena na kom je igrao basket, kao fazon idem u prodavnicu, pa sam zaboravila mleko, pa šećer u prahu, pa biber, pa još nešto što uglavnom nikad u kući nije potrebno… i tako sve dok ga ne bih srela, onako zgodnog, lepog ko sam Bog u znojavoj majici. I onda zapamtim tu sliku, sve zapamtim, svaku kapljicu znoja kuda je klizila, kosu, šta je imao na sebi, kako je hodao, šta je pričao, da li je uopšte pričao, ali više od svega uhvatim kao blicem nepostojećeg pametnog telefona način na koji me je pogledao, da mogu kasnije, dok ležim u sobi da ga dešifrujem. Da držim živom tu sliku u mislima, iznova, da ne nestane. Jer šta ću onda?
Možda bih preskočila one momente kada zvoni fiksni telefon smešten na sred trepezarijskog stola, pa pričaš sa simpatijom okružen porodicom koja baš tada ne srče supu,a pravi se da te ne sluša dok utišavaš glas na šapat.
Kako se omladina danas “muva”?
Je l’ teče glađe kada možeš da uđeš u profil i gledaš u 1.550 fotografija osobe koja ti se dopada, pa uglavnom znaš, a niste se još ni videli uživo, ni skinuli na svetlu sobe, ni pipnuli, ni “prostudirali tela”, kakve su joj noge, stopala, prsti, koliki struk, kakve su oči, uši, kuda ima rasute mladeže, koliko ih je, kakvi su joj nokti, zglobovi…. A ne da kao ja, iskopaš od njegove komšinice fotografiju sa svadbe, pa je puštaš sa kompijutera na štampač, da je imaš na A4 papiru, loše toniranu, sivo belu, da je nosaš i gledaš kada ga ne sretneš kraj košarkaškog igrališta.
Je l’ jednostavnije kada znaš gde se nalazi, upravo na instagramu postavljena fotografija sa “lica mesta”, pa se brzo spremiš, doteraš i pojuriš baš tamo, da joj budeš blizu, a kad se vratiš kući, gledaš gde je otišla simpatija, ko joj je lajkovao, kakvi su komentari, ko je ostavio srce…a ne kao ja nekad da umreš od očaja što nije izašao ili od uzbuđenja što se pojavio, a o tome nisam ništa znala. Pa mi srce radi ko trkaču na 100 metara, hoću da riknem.
Foto: Canva
Ima li čari kada možeš da, bez pentranja po tribinama i hvatanja signala, u svakom momentu napišeš tom nekom ko ti se dopada poruku. Kada možeš da to radiš u hodu, kada ideš do prodavnice, u prevozu, iz izlaska, kada ne moraš da pričaš šifrovano za fiksnim telefonom okupiran porodicom, kada znaš da li je poruku pročitao.
Je l lakše “imati uvid” zahvaljujući mrežama, ili nemati detaljan uvid … dok vas okolnosti konačno ne zaključaju jedan na jedan, na isto mesto, lice pred lice?
Jesu li izgovorene sve magične reči tipkanjem, pre nego što se uživo kažu?
Je l’ se videlo sve pre nego što oči uživo vide?
Je l’ se saznalo sve pre nego što izađete prvi put?
Je l’ prvo uzbuđenje nestalo već u tipkanju, ostavljanju lajkova, je l’ “potrošeno” srce u komentarima pre nego što se uživo da?
Je l’ ispari sve, pre nego što do susreta uopšte dođe?
Šta ostaje od živih uspomena kada su, baš kao meni danas, potrebne?
Slike i reči sa ekrana ili iz stvarnog života? Srce u komentarima ili srce koje bubnji na tvojim grudima?
The post Jovana Kešanski: Kako se omladina danas muva, kada ne moraš da čekaš na slučajni susret ili zvonjavu fiksnog telefona appeared first on Lola.