Eto, ideje, ovima što dele sasušenu detelinu sa četiri lista ili vikend ljubavni roman.
Nije šala, momak mi je ko bombon iako sam udata za muškarca koji ispunjava sve sa liste “normalan” muškarac u Srbiji: ne šminka se, ne lakira nokte, nosi na poslu radničko odelo, kratka kosica, ne ljubi muškarce (koliko znam) i ne nosi štikle. Iako ja mislim da bi moj muž bio bolji frajer od Damiana baš kada bi bio estragavantniji, ali ne želim da ga pritiskam, volim ga kakav jeste sa optimalnih 15 minuta u kupatilu pred spavanje.
Kažu neke žene, ove koje nisu sluđene izgledom Damiana, da mu ne bi uzele orah iz ruke. Ja bih uzela, šta znam. I kažu da liči na ženu tako našminkan. Meni ne liči, ima odlične crte lice, izražene vilične kosti, veći kriv nos, harizmatičan je i prilično seksipilan čak i sa šminkom. Kažu da je premršav i da liči na nakazu. Meni je na primer mnogo gori prikaz prenabildovanog tipa u majici sa sto posto elastina ili tipova u mokasinicama i mornar varijanta puloverom prebačenim preko ramena. Ali, sve već znamo, o ukusima ne treba raspravljati, iako to volimo, evo i ja, da radimo. I nije sad stvar da li je Damian dobar frajer ili nije, već je u stvar u tome da kad se ljudi uhvate ovde za nešto, toga se drže, ne puštaju. Robovanje svim postojećim predrasudama koje je donela “jebena Evropa i bolesni Zapad”.
Dobro je i prihvatljivo samo kad ne štrči, kad je ubačeno u okvire, nema prelivanja, nema egzibicionizma, nema slobode da budeš svoj. “Opasni” momci koji vozaju skupa auta i sede po separeima splavova dok im cure izoperisane igraju nad udom postao je skoro pa deo folkolora, nad njima se malo ko ovoliko iščuđava jer “dobro je, bar se ne šminkaju, ne nose štikle, nisu vižljasti, nokti čisti ko suza”, a to što nosaju pištolj, mutno stečen novac, reketiraju … nema veze. Muško je, samo to je važno.
I važno je da nosi radničko odelo, jer onda nema šanse da je peder. Radničko odelo i mazivo na rukama ovde su garant “muškosti”. Čovek sa velikim stomakom, dlakav, nenašminkan (a protiv kojih nemam apsolutno ništa) veruje se da ne može biti peder. Jer on je muškarac. On je sve ono što se vekovima ovde vezuje za mušku figuru plus podrigivanje, prdenje u wc-u, jebanje sa strane, priča o jebanju sa strane, odmeravanje žena uz glasno komentarisanje…
Čim je jedan broj počeo da čupa obrve, javio se zazor kod ljudi koji se povećao sa potrebom takvih muškaraca da urade pedikir, srede lice, obuku uže farmerice. Izdajice muškod roda!
Damian, seksipilni Damian, izvukao je (i nije prvi) taj ukorenjeni strah od drugačijeg, tu potrebu da se vređa sve što se razlikuje, što odudara od šablona, što prkosi. I koliko god se trudili da budemo slobodnog shvatanja, izgleda da će to malo teže da ide.
Za početak treba da shvatimo da stvari nisu crne ili bele, i da kao što Damian može da bude gej, tako može i komšija u radničkom koji ima ženu i dvoje slatke dece. Stav da ovaj momak svojim izgledom promoviše ideju satanizacije i demona (svašta pročitah) je ništa u odnosu na muškarca koji je spreman da izudara ženu do smrti (a koji uglavnom ne lakira nokte, bar ovde kod nas).
Upali smo u neke sterotipne kalupe iz kojih teško izlazimo. I koji većinu žderu na suvo. Sve sami moralisti nenalakiranih noktiju koji najbolje znaju ko je gej, ko je narkoman, ko i zašto nosi štikle, čemu je sklon, takvi rasturaju porodicu, bolesnici perverzni, pazimo se Evrope!, a ovamo zatvaraju se prozori kad komšo (muškarac po svim standardima) maltretira komšinicu jer je namazala usta crvenim karminom “kurvetina jedna” (karikiram).
Ne treba nama “bolesni Zapad” sve dok bolesno branimo ono što nas izjeda, a nećemo da priznamo da je to tako. Sve dok mislimo da je pošast pevač koji na nastupu nosi štikle, pa o tome danima pričamo, a ćutimo pošasti u vidu maltretiranja žena (vrata do nas), ćutimo pošast što mučene žene nemaju gde da pobegnu od nasilnika, ćutimo pošast poput agresivnog nacionalizma, ćutimo pošast u vidu moćnika bez vrata, daje im se svakodnevni prostor na TV, ćutimo pošast obučenu u raznorazne učitelje, sveštenike koji pipkaju decu, genitalije im diraju (deca lažu jel, a glumice bi do slave)….
I uopšte nije diskutabilno to što se digla prašina o muževnosti jednog drugačijeg muškarca, već što se nikad tako ostrašćeno ne pljuje sve gore navedeno i retko kad se markira kao bolesnije od “bolesnog zapada”.
The post Damian je ko bombon, da sam tinejdžerka zalepila bih njegov poster u sobu appeared first on Lola.