Pretpostavljam da je to moglo mnogo bolje da se opiše, ali zašto koristiti par složenih rečenica kad sve stane u tu jednu: neuhranjena.
Bila sam mršava, visoka, rebra su se videla, nisam imala sise do 15 godine, što je dovelo do toga da me je drug pred svima zvao daska. Ponekad garnišna. Pred svima, čak i pred nastavnicima.
Ja sam se branila, ja se uvek branim; sada bih odmahnula rukom, ali sada imam skoro 42., odmahujem rukom na mnogo krupnije i ozbiljnije stvari.
Nije prestalo rastom grudi, već jednostavno polaskom u srednju školu. Nije me video više, ni moje grudi.
Bila sam odličan đak, vukovac pa sam po difoltu išla na kurac nekima. Ali, mene to nije mnogo uzrujavalo, jer nisam imala apsolutnu nameru da učim polovično, ili ne učim radi drugih.
Vratimo se izgledu, nisam bila bomba, ali nisam bila ni ružna, zapravo nikada sebe nisam stavljala na jednu ili drugu stranu.
Ja sam bila sebi Ja.
Takva kakva sam.
Nije mi smetalo što nemam sise, iako sam maštala o danu kad ću staviti bar jedinicu grudnjak, ali nisam zbog toga očajavala, niti stavljala krpenjače kasnije u korpice. Grudnjak sa sunđerima inače ne volim, gnječi me, ne mogu da dišem. A meni je oduvek bilo najvažnije da imam dovoljno vazduha.
Valjda od toga i ide moje branjenje onoga što jesam, što želim da budem, bez obzira na podrugljive komentare.
Bila bih riba na suvom, sa još dva koprcanja, kada bih zbog drugih menjala sebe.
Za mene je sloboda da budeš svoj najdragocenije na svetu.
Ne, kako diktiraju trendovi. Ne, kako predstavljaju mediji. Ne, kako drugi očekuju. Ne, radi lajkova. Ne, radi popularnosti. Nikako radi prihvatanja.
To je život robovanje. Gušenje. Užas. To je kopiranje, to je odsustvo autentičnosti. To je ogroman pritisak da uvek budeš na nivou zadatka.
Samo jednom mi je bilo žao što nisam jedna nazovimo je Katarina. Jer dečko sa kojim sam bila je dugo bio sa tom Katarinom.
I činilo se da svaku sledeću gleda spram Katarine. I da će sa svakom posle nje, kao da je ona Katarina.
I to me je bolelo. I upoređivala sam sebe sa Katarinom. I počelo je da mi bude žao što nisam kao ona, iste visine, osmeha, oblika listova, nosa… ali ubrzo je postalo naporno, teško, bolno i uludo.
Jer ja sam Jovana. I ja imam svoje listove, lepe, duguljaste. I imam nos, nije kao njen, ali je možda još lepši. I imam neke druge priče. I želim nešto drugo da kažem. I volim stvari koje Katarina ne voli. I ne ljubi mi se kao što se ljubila Katarina.
I ajde zdravo.
Zdravo.
Kratko je i bolno bilo, ali ako je to bila cena za lekciju koju sam naučila, onda je to nešto najbolje što se desilo. Od tad sam naučila da kompletno potpuno apsolutno volim sebe, baš kakva jesam, ako ti se ne sviđa, žao mi je, ne želim da se menjam. Ne želim da budem tamo neka, a ova sam ovde.
Ne zanima me da se podmlađujem radi drugih, da se sečem radi drugih, da pratim trendove, da očajavam zbog nečega sa čim sam rođena, jer ako je to jedina moja mana, neka je.
Toliko je dobrih stvari koje čovek može da prikaže, da ponudi.
Toliko je lepote u svakom od nas, ali se od plastičnih fasada ne može videti.
Toliko je toga čemu možemo da učimo našu decu, da je zaista izlišno učiti ih “važnosti” vanjštine.
Preuzeto sa: facebook.com
The post Povodom teme: Kako zavoliti sebe, napisaću sledeće, pa možda devojčicama bude zanimljivo, a možda kažu: jebi se bre matora. appeared first on Lola.