Često se dešava da nisu u stanju, da ne mogu da shvate, van je njihovih dometa, jednostavno hteli bi, ali ne mogu da razumeju koliko god im pričao, koliko god ležao, bledio, gubio apetit, san, koncentraciju, elan, volju za životom,
desiće se da ti kažu nešto zbog čega će ti biti još gore:
trgni se,
sve imaš,
prenemažeš se,
idi radi nešto,
ne možeš tako,
ti moraš,
znaš li ti koliko ljudi bi dalo da imaju ovo što ti imaš, kako onaj tvoj poznanik sam, nema roditelje, nikoga, pa gura lepo, ne kuka,
ne možemo više da te gledamo kako ne znaš šta ćeš od sebe, šta se sa tobom dešava, ponašaš se ko da si bolestan…
…
i čekajući podršku, minimalnu, uglavnom dođe do nenamernog produbljivanja anksioznosti, nabije ti se krivica, griže savesti, bes, ljutnja, još veći strah da zaista sa tobom nešto nije u redu, uvere tvoj svemu podložan um da si lud, jer da nisi, ti bi kao tvoj poznanik “koji je sam na svetu”…
pa te smoždi tuga i bes jer te “niko ne razume”, duša boli, pa kako, to su najbliži, pa ti bi drugačije na njihovom mestu, pa zašto nemaš oslonac, pa eto vodopada suza, pa nije fer, pa kako mogu to da ti kažu, zar ne vide kako ti je…
nije uvek sve fer, jebi ga.
zato sebe sa onom mrvom snage podigni na noge, klimave ili ne, tvoje su, služe još uvek, pa se potapši po ramenu, desnom levo, jasno, levom rukom desno,
ohrabri se, majku mu,
kaži sebi: Boli, boli do kosti što nema podrške i razumevanja, ali izgleda da ćemo ovo sami. Ti i ja. Da ne bi zglajzali još dublje.
Sad ćemo mi lepo nama da pomognemo, ne čekajući druge (uvek za sve). Pa ćemo potražiti pomoć. Ili ćemo, ako nije baš strašno, malo promeniti navike, rutine, ljude koji nas još više mrljave, ali svakako ćemo sebi pomoći.
…
a kad se to desi, za mesec ili dva, ili godinu, bićete najponosniji na sebe, znam.
znam.
posebno što ste naučili da sami sebe možete da (o)držite u životu, i da je osloniti se na sebe ne poželjno, nego oduvek i zauvek neophodno.
Preuzeto sa: facebook.com
The post Što se tiče anksioznosti, napisala bih ovo appeared first on Lola.