Krevet je bio drugi od prozora. Danima je ležao u njemu sa jastucima pod leđima da olakšaju bol.
“Zašto vam je zatvoren prozor? Mogu li da ga otvorim?”, pitam sve u sobi.
“Kažu sestre da onda lupaju vrata od promaje”, reče čovek u pižami, dok nožem seče vrh tetrapak soka od višnje.
“Zatvorićemo onda vrata, na kratko. Može?”
Otvorila sam prozor da im pustim vazduh. Čule su se ptice iz razgranatih zelenih krošnji.
“Baš vam je lep pogled”, izgovorim oslonjena na sims i odmah se ugrizem za usnu. Jesam li trebala ovo da kažem? Možda ih briga za pogled… nisu na moru, već u onkološkoj sobi u Kamenici. Šta da još kažem? Šta da kažem?
Ćute.
Privlačim stolicu do tatinog kreveta. Mama ga briše velikom vlažnom maramicom ko bebu.
Tera mačku s otvorenog prozora mlitavom rukom. Morfijum je tera, jer je niko osim tate ne vidi. Ali mu niko to ne govori.
“Ima mrve u bradi. Stalno mu ostaju posle jela”, kaže stariji čovek preko puta.
Mama uzima novu maramicu i briše ih, kao po naredbi.
“Ostanu mu tu tako, ne može da se uspravi dok jede, pa padaju”, nastavlja.
“Kakve veze ima?”, odgovaram, misleći u sebi: Alo, bre, ima rak pluća 4 stadijum, leži ovde još sutra i otpuštaju ga bez hemioterapije, ne bi izdržao!
Kakve bre mrve, koga boli dupe za mrve u bradi? Nek padaju po celom njemu, samo nek bude živ. Nek bude doveka prekriven mrvama, bolje mrvama, nego zemljom! Jebem ti i mrve i bradu i šta Vi vidite i čime se zamarate!
Foto: unsplash
A onda čujem tatu kako govori čoveku preko puta sebe:
“Tebi ću da poklonim čamac…”
Čamac nema već trideset godina.
Ćutimo. Niko ga i dalje ne razuverava.
“Pokloniću ti moj čamac”, ponavlja.
“Samo mi kolega da izađemo odavde, lako ćemo mi na reku”, odgovara mu srećni dobitnik plovila.
“E, sedećemo u čamcu, zora, čaplje oko nas, ptice pevaju…” nastavlja tata, imitirajući umornim zviždukom cvrkutanje. “Zabacimo udicu i čekamo”.
Na krevetu pored tatinog u prugastoj ispeglanoj pižami i kožnim papučama sedi gospodin. Supruga, ćerka i sin mu objašnjavaju šta se nalazi u kojoj kesi.
“Ovde ti je grožđana mast, da ti usta ne pucaju. A ovde imaš kremu od badema za ruke”.
Ćutim. Čovek izgleda mnogo bolje od mog tate. Svi u sobi izgledaju bolje. Svi hodaju. Mogu da jedu uspravno, bez tih mrva u bradi. Mogu do toaleta. Da se umiju. Da mokre, obave veliku nuždu. Mogu i napolje. Ne vide mačke. Ne poklanjaju čamac kog odavno nema.
Ali, svi žele isto.
Svi pričaju o istim “malim stvarima”.
Reci, čamcu, pesmi ptice.
Mažu usta da ne popucaju, dok im pluća jede rak, nekom brže nekom sporije.
Žele rezervne čarape. Žele ispeglanu majicu. Žele novu pižamu koja ne žulja. Žele bradu bez mrva. Žele češljić za bradu. Žele bolju hranu iako nemaju apetit. Žele da se posvađaju. Žele novine sa trafike da ukrštaju ukrštene reči.
Žele domaću proju “slaniju” ili kolač sa više višnje “drugi put”. Žele da komentarišu kaubojski film od sinoć. Žele da pričaju o mladosti. Žele da pričaju o budućnosti.
Žele domaću kafu, a ne “ovu tanku iz aparata”, žele penu za brijanje koju inače koriste, žele kremu za ruke od badema, žele da popuše cigaru, žele da potkrešu grane orasa pred kućom dok nije zima.
Žele da sede u čamcu i pecaju.
Shvatim da sam usrala stvar oko mrva u bradi. Uzmem pa ih još kao vadim, iako ih nema više.
“Jel sad dobro?” pitam nasmejano.
“E, sad je to to”.
“Jel film bio sa Džon Vejnom?”
“A ko bi drugi bolje glumio kauboja od njega?” smeje se čovek na krevetu pored tate.
Ne dam rukama da se delovi mene raspu po podu, zaustavljam ih kao dete ringlove u podvrnutoj majici.
“Šic, šic”, tata tera mačku.
“Baš je dosadna”, kažem dok mu grickalicom sečem nokte na ruci i šapućem: “Čeka tebe tvoj čamac…”
The post Kešanski: Posljednja želja mog tate appeared first on Lola.