Shvatila sam da od nje i tate vajde nema, jer su mislili da se prenemažem iz ko zna kog razloga, pa sam se digla na noge, oprala kosu nad lavaboom, doterala kao da idem na kafu i parče torte, našminkala, sela u autobus i pokucala kod Mine, sve vreme verujući da ću završiti u ludnici gde ću pod lekovima lepiti zrna pasulja na papir ili teglu.
Hrabra sam.
Nisam pobegla u alkohol. Nisam pobegla u lake i teže droge. Nisam zavaravala sebe. Pravila se da problema nema.
Bilo mi je jasno da ništa u mom telu i glavi ne funkcioniše dobro i da samo sama sebi mogu da pomognem.
Ljubim sebi pametnu glavu.
Toliko puta posle toga sam pomislila:
Šta bi se dogodilo da si odbijala da vidiš sebe u krevetu, bez apetita, bezvoljnu, preplašenu, očajnu, da si odbila suočavanje sa istinom, a mama i tata misle da se bezveze prenemažeš?!
Šta bi se dogodilo da nisi bila hrabra da pogledaš sebe?
Možda nisam cvetić na livadi,
sigurno nisam razigrani leptir,
bubamara,
pupoljak rani,
vesela žena,
ali sam hrabra.
I jebem mu, meni je to najvažnije.
Ni novac. Ni kuće. Ni letovanja. Ni luksuzan život. Ni dobra kola.
Sve to dođe i prođe, ali hrabrost ostaje kao jedina i najvažnija odskočna daska za život.
Kad kažem hrabrost, ne mislim na viteza koji ne pada, koji juriša sa kopljem, nedodirljivog, nikad ranjivog, bez ožiljka.
Foto: unsplash
Najhrabrija sam bila kad sam bila najranjivija.
Najhrabrija sam bila kad sam bila najuplašenija.
Najhrabrija sam bila kad me sve bolelo i lomilo.
Najhrabrija sam bila kada sam imala najmanje.
Najhrabrija sam bila kad je krv najjače curela.
Jer da tad nisam bila hrabra, ne bih vam pisala sve ovo.
Ne bih ustala, ne bih stala pred strah i suočila se, ne bih zaustavila krv, ne bih naučila da mogu da živim i kad je ne zaustavim skroz.
Hrabrost je suočavanje sa sobom i sa istinom.
Hrabrost je ne lagati sebe i druge.
Reći, okej vise mi sise, pa šta? Ja nisam samo moje viseće sise. I ne, ne želim push up grudnjak od Kineza, šetaću viseće sise.
Reći, imam krivu kičmu, glavobolje, anemiju i anksioznost, bez straha da ti neko kaže: hiljade kuraca ti fali.
Fali pa šta?
Reći, išla sam kod psihoterapeuta, bez straha da ti kažu da si luda,
jer samo hrabri rade na sebi, drugi od sebe beže.
Reći da si se zajebala sa nekim odlukama, okej, svi se zajebemo, ali hrabri to popravljaju i ne ponavljaju.
Reći, cepala sam nekad od besa majice na sebi, pa šta nisam demolirala nekom izlog ili tukla pedere ili vešala psa sa granu. Usmerila sam bes na majicu, legitimno, moja je.
Ljudi ne žele ili ne umeju da budu iskreni. A bez iskrenosti ne možeš da budeš hrabar.
A bez hrabrosti ostaješ gde jesi, koliko god ti se činilo da se ti negde krećeš.
Pare može da stvori svako, ali da bude iskren i hrabar, ne može.
I sise velike čvrste može da ima svako za par hiljada evra, ali da bude iskren i hrabar, ne.
I odličan brak na mrežama može da ima svako, ali da bude iskren i hrabar, ne.
I možda nemam odlično plaćen posao i odlična kola i odličan stan na odličnoj lokaciji, i možda nisam ostvarila pola od onoga što sam želela, ali jebem mu, hrabra sam.
I majke mi moje, to mi nije uteha, već nekako kao medalja zlatna oko ovog krivog vrata zahvaljujući kojoj verujem ponekad (kad se sjebem) da sam šampion i to sebi, za svoj život.
The post Kešanski: Hrabra sam appeared first on Lola.